ОТВОРЕНО ПИСМО
Војвода Новица Ранђеловић у отвореном писму позива Вука Драшковића
ВУЧЕ, АЈМО У ХАГ !
• Командант Србског комитског покрета који је заједно са Вуковим ратницима војевао по Хрватској, позива Вука Драшковића, врховног команданта Српске гарде да се заједно, добровољно предају хашком трибуналу и докажу да нису криви по командној одговорности.
Господине Драшковићу, обраћам ти се са муком, болом и тешком мучнином у стомаку, изазваном твојим недоследним изјавама и поступцима, који не могу да нађу границе са којима би се граничиле. Да ли се граниче са незрелошћу, са малоумношћу, са изд,ајством, или, пак, са слугењарством неком одређеном газди, или, можда, са удворништвом до чланкова, не могу одредити.
Вуче Драшковићу, сећам се 1991. године, када си, користећи туђе новце, кренуо да формираш Српску гарду. Сећам се Белога, ти си га заборавио, сећам се Гишке и Госпића, и на њега си пљунуо. Њих си само величао и уважавао док си користио њихова средства и док су ти били од користи. Сећам се твојих говора на њиховим гробовима, сећам се како си својим говорима палио и дражио српску младеж, да су српске границе свуда тамо где су србски гробови, где су српске цркве и црквишта... свуда тамо где је са ус,ташког ножа капала србска крв, ту су српске границе...
Млади Срби – добровољци, гутали су сваку твоју реч, која им је грејала срца и палила крв да крену у одбрану српске нејачи, србских домова, србских цркава преко Дрине. То, са њихове стране, било је уреду. Они су били патриоте, отаxбинољупци, а ти, ти си био профитер, и то двоструки ратни профитер – мате,ријални и политички, а посебно што си био ратни хушкач – по мерилима које сада ти прокламујеш.
Када си својим демагошким говорима запалио – пробудио љубав српске младежи према нацији и отаxбини, решио си да то и уновчиш, да формираш своју партијску војску, Српску гарду.
Ко је дао идеју за оснивање српске гарде?
У рану вечер 4.6.1991. године, ти си свој план изложио Белом и Гишки. Они су то са одушевљењем прихватили. Прихватили су да то и финансирају. Нећу да улазим, нити, пак, да износим из којих су извора та средства. Ти се, Вуче, њих двојице само по средствима финансија сада сећаш. Данас бивши припадници Српске гарде, одлазећи на њихове гробове, проклињу дан када су упознали тебе и Дану.
Њих двојица и цела Србска гарда служили су СПО-у, теби и Даници, као алиби, јер је гарда својатана, упркос пацифизму који сте ви проповедали.
Ти си спремио гарду за преузимање власти, како ти то рече: “власти која се ваља по улици”. У том циљу си хтео и на скупштинском заседању 2.7.91. године да прогураш предлог о оснивању Српске војске, која ће у “једном даху да порази уст,аше”. Када ти предлог није прошао, твоја Србска гарда постала је паравојна формација, прва у Србији. Ти си и даље стајао и својатао гарду као партијску војску и око 1. септембра 1991. године је шаљеш у Хрватску, тачније на фронт код Госпића, под командом Божовића-Гишке.
На сав глас си се, Вуче, гардом поносио, поносио си се њиховим борбама, погибијом Гишке и раније Белога. Формирао си паравојне формације, слао их на фронт, а са друге стране, позивао на сав глас на дезертерство из регуларне војске. Средства која су пристизала за гарду си задржавао, не дајући их онима којима су била намењена.
Ко је Вуков командант Ли
Господине Вуче Драшковићу, позната је твоја заборавност, па бих те зато подсетио да се сетиш како беше име право – Командант Ли, односно, ко то беше Командант Ли у Србској гарди, задужен за пребацивање и упућивање бораца у Славонију? Данас је тај командант највећи поборник растурања државне војске, државне тајне полиције, а некада је и сам био припадник и једне и друге, а за време командовања у Србској гарди био је уредник, а сада је у партијском гласилу СПО-а (србска реч). Да те подсетим, његово име и тада и сада је Богољуб Пејчић. Значи, командни трио у Србској гарди је био – Врховни командант и идеолог Вук Дкрашковић, Комесар - кадровик Даница Драшковић, Организациони командант Ли - Богољуб Пејчић. Данас сте сво троје велики противници војске и тајне полиције.
Ваш је циљ напад на све што је србско, да би себе оправдали, а тебе спасли Хага и командне одговорности.
Када је Гишка погинуо у Госпићу, ти си покушао његову јуначку смрт да умањиш и припишеш је као убиство, организовано од стране војске – још тада си почео да рушиш ауторитет војске. Када је уб,ијен Бели, 4.8.1991. године, ти и Даница сте побегли на море, у Будву, и тамо остали око месец дана.
Обећао си да ћеш 9. октобра организовати демонстрације уколико се не открије убица Белога, то си обећао на митингу у Крагујевцу 15.9.1991. године. То обећање ниси одржао. Ниси одмах ни вратио БМВ БГ-10-16, који ти је Бели позајмио, него тек после четири месеца, и то тек када сте га слупали и направили штету од 15.000 ДЕМ.
Зашто си, Вуче, одустао од потраге за убицом Белога?
После Гишке, за команданта је постављен Лаиновић, човек који је осам пута био на ратишту и пар пута је рањаван. Засметао је теби и Дани зато што је одбио твој и њен захтев да довлачи оружје у Београд и покушај да Српску гарду одвоји од странке која је требала да за неког “деветог” заврши прљав посао, па, ако успе, било би: “То је наша војска”, а ако не, “Ми са гардом немамо никакве везе”, тако си говорио ти.
170
